Бранкови дани - литерарни конкурс
Током Бранкових дана одржан је и литерарни конкурс за ученике од 5. до 8. разреда. Најбољи радови су пред вама.
ЧЕЗНЕМ ДА ТИ КАЖЕМ
Свако у себи чува нешто што жели да каже. Али зашто чувати мисли и осећања за себе? Пре или касније ћемо сви зажалити што нисмо изнели осећања када је то требало. Е, то се зове чежња, дубоко осећање гриже савести у нашем срцу. Никада не можемо знати када ће вољена особа искорачити из нашег живота. Зато је најбоље да јој се сада поверимо и да увек будемо отворени према њој.
Ево, колико је година прошло од када је део мог срца и мог живота, моја сестра, отишла у далеку земљу. Са њом је отишао и тај диван период мог детињства који смо могле да проведемо заједно. Од тада, део мог срца чезне да јој каже колико ми она значи, и колико је живот без ње празан, пун таме и колико пати за тим делом сестринске љубави. Одувек сам мислила да се подразумева и да она зна колико је заправо поштујем и волим. Али само ми је криво што сам тек сада схватила да други не могу знати шта ми мислимо и осећамо. Одлучила сам да ћу јој се од сада увек поверавати и рећи оно што до сада нисам. Када смо заједно, увек се забављамо и баш се добро слажемо. Тачно је и то да се виђамо неколико пута годишње, али то није довољно и не може да попуни празан део мог живота који сам провела без ње. Недостају ми топли загрљаји моје сестре, као и њен осмех. Када дође да нас посети, то је обично на кратко, али ја се трудим да што више времена проводимо заједно. Обично се некада посвађамо. Та свађа настане због неког небитног аргумента, али убрзо када препирке настану, оне и нестану. Касније нам буде жао, али сестрински загрљај је највећи знак помирења. Своју сестру волим читавим срцем, желим да јој кажем све своје мисли и осећања, да чезнем за временом које је остало иза нас непопуњено, без заједничких доживљаја, лепих успомена и тренутака.
Сестринска љубав надмашује све својом снагом. У њој је најбитније поштовање, као и лепота разговора. Док се не састанемо, присећам се лепих тренутака проведених са сестром и жељно ишчекујем тај диван дан када ћу је поново видети.
Елена Милосављевић 71
ЧЕЗНЕМ ДА ТИ КАЖЕМ
Много је осећања накупљено у мени. Моја уста као да су се отргла контроли, као да ме више не слушају и саме изговарају речи које су дубоко усађене у моје срце. Толико је ствари које чезнем да ти кажем, а мислим да никада нећу моћи.
Дотакао си ме једним покретом ока, а осмехом удахнуо живот у мене. Ни сам не слутиш ништа о томе каква се осећања рађају у мени. Не слутиш ни то да сам јутрос држала шољу чаја у боји твојих очију. Док сам испијала прве капи, у глави си ми био само ти. И док читам књигу, од слова склапам твоје име, и сваки пут кад погледам звезде чини ми се као да сва сазвежђа личе на тебе. Налазиш се на врху мојих усана, у прегибу ока, на образима онда када стидљиво порумене јер си их погледао. Ти си разлог због ког се моја кожа јежи и због кога сам насмејана сваки пут кад се пробудим, јер знам да ћу те данас поново видети. Чини ми се као да сам сваки пигмент у твојим очима запамтила и сваку реченицу коју си ми упутио у глави поновила милион пута. Сваки пут када кренем да учим, на крају завршим гледајући твоју слику и изнова и изнова читајући наше поруке. Сваки пут кад прођеш поред мене, у мом стомаку се догоди експлозија, а место на којем си ме случајно, у пролазу дотакaо, трепери. Сваки пут кад ме загрлиш осетим онај познати мирис који ми се дубоко урезао у памћење, који ме обузима. Овај осећај ми је потпуно стран и помало застрашујућ, али кажу ми да се зове заљубљеност.
Данас када сам те угледала, моја прва мисао била је да ти све кажем. Толико чезнем да чујеш како се осећам, чезнем да нам се боје измешају и разлију у савршену нијансу. Чезнем да сазнам да ли се и ти овако осећаш и да ли си уплашен колико и ја. Желим да знам да нисам једина збуњена, јер је у мојој глави хаос и збрка. Охрабри ме. За толико тога жудим, а стрепим да никада нећу моћи да скупим довољно храбрости да ти то и кажем.
Јована Љубисављевић 81
ЧЕЗНЕМ ДА ТИ КАЖЕМ
Већ дуго у мени живи тај невероватни осећај, предуго је ту и не пушта ме ни трена, али како време пролази, све више ме убија та скривеност. Боли ме то што не може ни да наслути да бих живот само њему поклонила и себе ставила по страни.
Чезнем да му испричам све што ми лежи на души и шта моје срце вешто крије и колико ми само значи сваки његов поглед. Бескрајно ми недостају те крупне, црне очи препуне сјаја и осмех за који мислим да је најлепша ствар на свету. Желим да му објасним колико сам срећна одлазила на спавање оног лета када би ме држао будну до касних вечерњих часова и мамио мој осмех уз приче и авантуре својих шашавих другара. Са задовољством бих му захвалила што је баш он разлог среће коју једна наивна девојчица може да доживи и што јој живот претвара у бајку. Чудно је то како једна огромна љубав може да се шћућури у неко мајушно срце, које сви одвикавају од нечега до чега му је стало, а оно и даље куца за онај исти сјај у очима.
После свега, остаје ми само да се надам да ме сваки од оних твојих погледа није узалуд хранио и држао у животу и да ћу ти једног дана објаснити оно шта сам ја осетила, ту лепоту коју човек доживи када се заљуби.
Aнастасија Ристић 82