Skola Sedlare slika za sajt

Историјат школе

Историјат школе

             

Прве школе у Седлару и околним селима

Давне 1887. uCITELJ sAVAгодине школа у Седлару почиње са радом. Била је смештена у општинској судници у којој се налазио и учитељски стан. Званичан назив школе гласио је Државна народна школа „Цар Душан“. Наставу у Седлару најпре су похађали и ученици из Купиновца и Роћевца, све до 1908, када су у овим селима отворене школе.

Из тог периода остао је упамћен учитељ Сава Марковић, који је радио од 1888. до 1908. године. Његовом заслугом подигнута је нова зграда школе чије је зидање започело 1905, а завршено 1908. године. Зграда је имала две учионице, једну канцеларију и ходник, а у школском дворишту се налазило школско звоно, чија се употреба наплаћивала. Након завршетка нове зграде, као учитељ у Седлару радио је Милорад Катанић до 1919. године, док је друго одељење водила учитељица Софија Динић, а након ње Лазар Вучковић до 1914. године.

            У Првом светском рату многе школе су претрпеле материјалну штету, а зграде су употребљаване као војни магацини, складишта, станови за војнике и жандармерију. У ресавском крају који је био под бугарском окупацијом, уништен је инвентар, школска архива и књижнице. Попут осталих, седларска школа је претрпела знатна оштећења, а школска архива је уништена. Током рата се у згради школе налазила бугарска жандармеријска станица.

            По ослобођењу, приступило се обнови зграда и инвентара. Недостајало је материјалних средстава и грађевинског материјала, али и наставног кадра. Школе у Роћевцу и Купиновцу су одмах могле почети са радом, школа у Седлару је захтевала мање поправке, док 1919. школа у Тропоњу није могла да отпочне са радом. Јавио се проблем школског простора, тако да је наређено подизање 11 нових зграда. По наређењу школског надзорника подигнута је школска зграда у Ђуринцу за 40 ученика. У прво време школа носи назив ,,Ђуриначка основна школа“, а потом Државна народна школа „Краљевић Марко“. Нагли пораст ђака утицао је на рад школа, с обзиром на то да се неколико генерација у годинама рата није уписивало у школу. Организовани су убрзани курсеви са скраћеним градивом, а одређени број ђака напуштао је школовање због пољопривредних радова. О проблемима са наставком рада школе сведоче и сачувани записи са седница Школског одбора из тог периода.

            У првим послератним годинама забележен је и број ученика по школама. Тако школа у Седлару има 100 ђака, у Купиновцу 63, у Роћевцу 71 и у Тропоњу 141. У периоду између два рата, школски одбор су чинили председници општине, три писмена мештана или представника села која су припадала школској општини.

Учитељи су у то време пред собом имали изузетно тежак задатак. Рат, глад, окупација, лоши услови на селу, негативно су утицали на реализовање наставе. Економско осиромашење, лоша исхрана, неодговарајућа обућа и одећа учинили су децу неотпорном на болести. Стога се посебан значај рада учитеља огледао у здравствено-хигијенском васпитању. Kao илустрација услова живота и рада, забележено је  да школа у Тропоњу није имала клупе, па су деца седела у столицама које су донела од куће.

            Рад на народном просвећивању вршио се одржавањем угледних предавања од стране учитеља, а организовани су аналфабетски течајеви у Роћевцу и Роанди, док је у Купиновцу организована школска станица са 35 ученика и 5 ученица. Забележено је да је ове течајеве водио учитељ Миодраг Петровић, а у Роанди Пантелија Лиховидов. Сличан курс у Роћевцу је водила учитељица Јулијана Шарић, по народности Рускиња.

            Поред просветне функције, ресавске школе су имале и развијену културну и хуманитарну делатност. Дан Светог Саве обележаван је на свечан начин уз присуство ученика, учитеља и грађана. Сваке године обележавана је и Врбица и том приликом обезбеђивана је одећа за већи број ученика.

У Седлару су пред Други светски рат постојале Земљорадничке задруге, Сточарско-одгајивачка задруга, Пчеларска задруга, Народна књижница и читаоница, Соколска чета, Стрељачка дружина. Главни покретачи ових активности били су учитељи и свештеници. Они су дали посебан допринос развоју задругарства, а главни рад учитеља био је управљен на развој соколског покрета. Школа у Седлару у то време носи званичан назив „Државна народна школа“.

            Током двадесетих и тридесетих година 20. века школе које данас припадају ОШ „Бранко Радичевић“, обновљене су од последица рата и наставиле су са наставом и активностима ван наставе. У периоду од 1925. до 1933. године радили су следећи учитељи: у Седлару Наталија и Драгољуб Поповић, у Тропоњу Ружица Брезјаковић и Милан Миливојевић, у Купиновцу Миодраг Петровић, у Суботици Милица Јовичић, у Роћевцу Јулијана М. Шарић, у Роанди Радосав Милосављевић. Све школе су одржавале наставу до петог разреда, а постојао је и припремни разред. Оцене су биле: одличан, врло добар, добар, слаб и рђав. Од предмета је изучавана наука хришћанска, државни језик, историја, земљопис, познавање природе, рачун са геометријом, цртање, писање, певање и гимнастика.

Током рата школа је у континуитету радила од 1941. до 1944. године, а једини наставник у то време био је Војин Димитријевић.

Након рата школа у Седлару имала је четири разреда. На седници Наставничког већа која је одржана 11. јануара 1946. године, извршена је подела разреда и одељења. Прво одељење, које чини први и други разред, припало је Радмили Марковић, а друго одељење, са трећим и четвртим разредом, Миодрагу Николићу. Тих година покренути су аналфабетски курсеви у циљу описмењавања, а забележено је да је тада организована и последња прослава Дана Светог Саве у послератном периоду.

Generacija 1946

Генерација 1946.

Од школске 1957/1958. школа у Седлару се уписује пети разред, да би од школске 1960/1961. школа имала свих осам разреда. Тада је почела са радом и школска кухиња. За директора је постављен наставник географије и историје Милорад Вићентијевић, родом из Грабовца. Седларе тих година постаје општински центар и њему је у организационом смислу припало девет села: Тропоње, Суботица, Роанда, Купиновац, Роћевац, Ђуринац, Проштинац и Дубница. После електрификације села која је спроведена у току 1958. године, школа је добила боље услове за рад, а купљена су и три кинопројектора, уске филмске траке за Седларе, Тропоње и Суботицу.

            Увођењем осмогодишње школе, стара зграда је постала нефункционална и мала да прими већи број ученика. Дошло се на идеју да се изгради нова зграда. За пројектанта је изабран Радован Срђевић, родом из Роћевца, који је радио као архитекта у Смедереву. Изградња нове зграде је започела на пролеће 1958. године, а пројекат је коштао 200 000 динара. Радови су се изводили у три етапе, а радови су се финансирали из буџета Народног одбора општине у Седлару.

Колектив школе у школској 1957/1958. години

Kolektic stari

С лева на десно: Милица Маринковић, Јованка Грујић, Милорад Вићентијевић, Милостива Вићентијевић, Радивоје Нићифоровић, Вера Нићифоровић, Гордана Милићевић

Други ред: Жика Маринковић, Андреја Грујић, Чедомир Живојиновић, Драгослав Петровић, Милева Поповић, Мића Милићевић

Радове је изводило предузеће „Радник“ из Свилајнца. У току радова предузеће је ликвидирано, а завршетак прве фазе радова поверен приватном мајстору из Купиновца. После две године, прва етапа радова је завршена, док је други део зграде остао непокривен. Грађевинско предузеће „Поморавље“ из Светозарева је поставило кров. Зграда је коначно довршена 1963. године, а радове је извело грађевинско предузеће из Деспотовца. Школа тих година добија додатних 30 ари заменом земљишта са Божидаром Милосављевићем, са чијим имањем се са источне стране граничило школско двориште. Одлуком Народног одбора општине Седларе школа је добила имање од 1,70 хектара, како би формирала своју економију. На седници Школског одбора одржаној 22. децембра 1960, на предлог учитеља Живорада Маринковића, донета је одлука да се школа назове „Бранко Радичевић“, и овај назив носи званично од 1964. године. Исте године, одлуком СО Свилајнац, школа у Седлару постала је матична, а припојене су јој школе у Тропоњу, Суботици, Купиновцу, Роћевцу и Роанди. Од 1973. године на месту директора се налазио Чедомир Живојиновић.

У периоду од 1979. до 1981. године на предлог Радничког савета, за вршиоца дужности директора изабран је Драгослав Петровић. У овом периоду започела је доградња школе са кухињом и фискултурном салом, извршена реконструкција две учионице и поправка димњака.

На Дан школе 25. маја, свечано је отворена нова школска зграда. Године 1987. организован је одбор за прославу стогодишњице школе, на чијем се челу налазио Предраг Милошевић. За директора школе 1989. године именован је Данило Здравковић, наставник српског језика. Од 9. септембра 1991. године, одлуком радника Основна школа „Бранко Радичевић“ се интегрисала са Основном школом „Јован Јовановић Змај“. Од 2003. године ОШ „Бранко Радичевић” је поново самостална школа којој припадају подручна одељења у Купиновцу, Тропоњу, Суботици, Роћевцу, Ђуринцу и Роанди.